Blog Theme by PHP Website

Заборављени витез „Млавски” кућни праг и гроб

Дошла је зима у млавски крај, подно планина, ова пред наступајуће 2008. лето. Мало је поранила. Српско село Витовница у општини Петровац на Млави, смештено на петнаестак километра од општинског места, живи свој живот. Много је мање димњака са огњишта који ће огрејати чељад и ове зиме. Угасише се, домаћини одоше на вечни починак, а потомци, где они журно одоше, трбухом за хлебом. У западне земље, многи за навек осташе тамо да редују, а многи са костима на туђим гробљима расути по белом свету. Тако село Витовница оста на око седамдесетак кућа и двапут више мештана, кречара, земљоделца и уметника, да чекају боље сутра. Но, до боље не долази, ко зна зашто га нема?
Село Витовница има и манастир на далеко знан и чувен, стамено стоји подно стена вековима, би у њему велики старац духовник Млавског среза архимандрит Тадеј Штрбуловић и он остави овоземаљске стазе далеко од свог манастира и завичаја. Бог је тако хтео да ипак почива у гробу уз своју цркву, коју је чувао и духовно уздизао по канонима Господњим.
У селу беше и један јунак, над јунацима „витез Карађорђеве звезде” име му би Миљко Петра Јовановића, роди се давне 1887. године, роди га српска мајка и то као ко млада стамена брђанка, у браку са Петром.
Његов отац Петар и стриц Стеван, јунаци у другом српско – турском рату, осетише да ће им потомак Миљко бити ратник. Би тако на поклич трубе 1907. године Миљко би регрутован ко „тобџија” а одласком на Солун, постаде пешадинац у чину каплара. Као артиљерац показа сву племенитост и храброст војника и никад не беше болестан, ни у болници.
О његовој храбрости сведоче похвале и наредбе Команданата Армије и Пука. Потписаше их лично Војвода Живојин Р. Мишић и командант ђенерал Драг. С. Милојевић. Године 1917. априла месеца, за успешан извршени задатак, наредник Јовановић Миљко, би предложен за највеће војничко одликовање „Карађорђеву Звезду с мачевима” – златну, и украси она груди из руку Живојина Мишића.
Врати се Миљко у Витовницу у своју кућу, живеше свој живот, радећи на својој воденици у самом центру села, родише му се и деца и крете напредак.
Време брзо трчаше испред догађаја, дође опет проклети рат са Швабама 1941. године.
Миљко је и тада остао веран заклетви за оданост свом Краљу и Отаџбини Србији. Изненада по Божјем промислу умре, тихо и нечујно, 1943. године. Са њим као да и неста казивање и храброст. Сахранише га потомци, син и ближњи, подно брда на сеоском гробљу, почива Витез Миљко Јовановић са супругом, не стигоше потомци да обележе гроб и он оста без белега до данашњих дана.
Кућа по старом начину градње, у којој славише крсног свеца из које пође у рат, лепа и пространа беше за понос целог села и краја. Поче да поболева, најпре почеше црепови да нестају под зубом времена, па прозори, огледала куће и на крају темељи и зидови. Тихо и нечујно ко њихов витез који ту беше проводио многе године живљења. Поче да се прекрива у заборав један војнички век и живот славног „Витеза из Млаве”. То је истина о нама и нашим схватањима о човеку пред којим мирно стајаше Командант Армије Војвода Живојин Мишић, када качише највећи орден на груди Миљка П. Јовановића из села Витовнице у општини Петровац на Млави те 1917. године.
Текст преузет из часописа “Млавски ехо”
бр.4 стр. 11 аутор Р. Обрадовића

Погодака: 1856

Baneri