Blog Theme by PHP Website

Сећање Бранка Лазића - Манаса (о култури)

Витовница је била село као на крају света, старе куће су се одржале најдуже у том селу, а оно није имало ни дом културе, који је већ постојао у свим селима. Зорка Кнежевић у оквиру КПЗ се нарочито залагала за то и када је дошао дан отварања, сви смо били у радости. Одувек сам волео Витовницу, јер то је био други манастир који сам као дете у V разреду гимназије видео. Ишли смо према манастиру пешице и пречицом кроз Мелничку шуму. Водила нас је проф. Загорка Пејић, која је предавала француски језик. Ова дешавања памтим посебно. За отварање дома слику манастира је урадио Драган Нецић, из Свилајнца, била је то значајна слика у  сваком погледу. Оно што ја треба да кажем, а може да буде нека новина, то је да се Витовница спомиње у Јерменији. Био сам у прилици да то чујем међу писцима.  Када сам био са Десанком Максимовић и њеном пријатељицом песникињом, која се зове МЕДЕЈА КАХИДЗЕ, из Јерменије, нисам знао да питам и проверим овај податак. Време чини своје и куће које су биле оличење некадашњег живота, нестају као што нестаје све, јер све пролази. Витовница је велики предео мисли, која иде у нека друга времена и када осетите свој ход, он се не чује, знате да идете у време. Она је као Микена у Грчкој, она је на сунцу и гради тишину која је већа од говора. Многи, који су били, знају да се нешто са њима догодило. Не знају шта... али човек и не може све да зна, то није у границама људског. Волим што су ове речи за књигу о Витовници и волео бих да сви долазе и да нађу себе, да се препознају, јер је то свакако оно што им се догоди. Ми припадамо Богу. Мудри људи се радују животу у тишини и корак који нам се не чује, то је корак према нама који нам је подарен од Бога. Благо нама који тамо ходимо. Остало, да ли вреди или не, нема значаја. Помирење нам је дато као награда и утеха.

Бранко Манас

Погодака: 833

Baneri