Blog Theme by PHP Website

Сећања Зорке Кнежевић Имено Тројство

Мало подпланинско село Витовница траје и протиче вековима са својим житељима, реком Витовницом и манастиром Витовница. У сагласју и неугасиво, сјединили су се овде лепота природе, одважност и марљивост људи и светост манастира. Не зна се ко је коме име наденуо. Најближе истини је да је река најстарија. Она је давно изашла из планине и кренула у свет, како би се с Млавом спојила и према Дунаву наставила.
Планина се ту зауставила, река земљу поравнала и мало простора  створила. Толико колико је потребно да човек дође и ту се настани. Свили су се ту Витовничани уверени да је природа овај простор баш њима наменила. Вешти да искористе оно што природа даје успели су да се одрже у свом станишту. Живи се од кречана у шуми, дрвета, стоке на испашама, воденица на реци и берићета који сачувају од дивљих свиња. Добро разумеју Витовничани ветар који долази са планинских страна. Који им прети зимом, снегом и завејаним путевима. Али исто тако знају да ветар с планине уме село да расцвета и да га мирисно и топло помилује. Знају и да ће црквено звоно благдан да огласи и у њима се појавити нова нада.
Током векова, у овим кланцима, цареви и краљеви водили су битке и победе бележили. У част победе над Дрманом и Куделином, краљ српски, Милутин, недалеко од реке Витовнице подиже манастир Витовницу. А легенда коју је записао и објавио Младен Владимировић каже: „Дрман и Куделин су се спасавали бежећи на коњима. Стеван је гонио коња за њима. На оближњој речици Витовници, испод две стене, које стоје једна поред друге као два брата, Куделина је сустигла Стеванова стрела и оборила га с коња. Рањени Татарин је заурлао од бола. Али га је брат Дрман брзо бацио на свог коња и изгубио се у шипражју према бугарској граници. Тиме је битка била завршена. Потом се краљ Милутин повукао у свој Рас, припојивши Браничево Драгутиновој држави. Отада је Браничево опредељено српској земљи. Данас на обали речице Витовница уз две стене, Фаци и Урлаја, која је добила име по томе што је под њом заурлао рањени Куделин, налази се манастир Витовница, најстарији манастир у Пожаревачком крају. По легенди, овај манастир је подигао краљ Милутин за спомен на битку којом је задобијено Браничево и за окајање греха за невино посечену лепу Татарку, без које се битка не би добила” (назив легенде је „Лепа Татарка”).
Фолклорна група из ВитовницеИмала је Витовница своју школу и учитеља. И то све до краја четрдесетих година прошлог века. А онда због неодговарајућих просторија и малог броја деце, ђаци кренуше у мелничку школу. Од припремног, са шест година, па до осмог разреда. Преко реке и брда до школе. Истина је, да је то неколико километара. Мање него што је удаљеност многих мелничких засеока. Али није лако прећи реку и брдо.
Када сам, почетком шездесетих година радила у Мелници као наставник, често сам, док сам држала час, кроз прозор посматрала ђаке који из Витовнице  долазе или одлазе из школе. Путељком преко ливаде, а онда нестану у шуми. Из Витовнице добро памтим ђаке Николиће. Мислим да их је било петоро. Три сестре и два брата. Сви лепи, бистри и одлични ђаци.
А онда, крајем шездесетих година, мештани села одлучише да изграде дом културе. Представници села, на челу са председником Месне заједнице Бором Нуцуљевићем, дошли су да о томе обавесте Културно – просветну заједницу општине. Да затраже подршку и помоћ. Као  председник заједнице, идеју сам прихватила и обећала да изградњу помогнемо колико можемо. Заједнички смо се договарали око пројекта. Градњу смо поверили мајстору – зидару Милану Сурги из Великог Лаола. Ово спомињем, јер да није било његове толеранције и упорности у критичним тренуцима, зграда дома би остала заувек незавршена. И Културно – просветна заједница је тешко новац обезбеђивала и дневнице мајсторима исплаћивала. Најважније је да се истрајало и село добило дом културе. Свечано отварање дома било је величанствено. Те сунчане јесени 1971. године у Витовници је било много гостију. Све је зрачило. Чин свечаног отварања дома обавио је Витомир Станојевић председник Скупштине Општине. Телевизија Београд – Културна редакција са Љубом Млином на челу, снимала је и емитовала програм свечаног отварања. Један део снимка приказан је на Конгресу културне акције у Крагујевцу, октобра месеца. Најмање село у општини, које нема школу, изградило дом културе. Још један доказ културног напретка у Србији.
На свечаности отварања дома, грађани села свечано ми уручише фото – албум као знак признања за подршку и помоћ у изградњи дома културе. То написаше и потписаше. А ја у албум ставих своје породичне фотографије да сачувају признање. Хвала им!
Брвна, воденице, бистру реку, шумовите планинске стране и лице манастира улепшавају звуци фруле. Витовничани се фрулом оглашавају и дозивају. Неки умеју фрулу и да направе. Да је поклоне као сувенир, продају на пијаци или оставе да с њом другују, тугују или се веселе. Најбоље фруле је правио Влада Јенић. Био је прави    уметник у овом послу. Наравно, умео је и да свира, виртуозно. Од њега сам добила неколико фрула. Једну чувам као успомену и сећање на дивног човека и његово  село. Другу сам поклонила познатој грузијској песникињи Медеји Тахидсе, која је са Десанком Максимовић, почетком седамдесетих годинапрошлог века, боравила у Петровцу. Другу, са торбом тканом, поклонила сам председнику градова Финске Они Туртиаинену. Њега сам посредством Стевана Мајсторовића, упознала на југословенском саветовању о култури. Разгледницом из Хелсинкија захвалио се за поклоне које је добио. Ко зна где су све стигле фруле Владе Јенића из Витовнице. И тако једно село може да се памти.
Постоји још један човек по коме многи памте Витовницу. То је Влада Филиповић, кафеџија витовнички. За мене је то најбоља сеоска кафана коју знам, а да се не хвалим, знам их многе у читавој Србији. То је више била кафаница. Али јој баш ништа није недостајало. И то у било које доба да дођете. Све је у њој било на свом месту, чисто, смерно, топло. Отменост и љубазност њеног домаћина, власника, посебно. Нисам могла да докучим да ли је то природни дар или научени. Изгледа да је било и једно и друго. Уз кафану је било и цело домаћинство. Изгледу и услузи доприносили су и остали укућани. Његов син радио је у Месној канцеларији, тако да смо, одлазећи често у Витовницу приликом градње дома културе, код чика Владе, како смо га звали, могли да се угрејемо, гостопримством заложимо и посаветујемо. Био је паметан, одмерен и добронамеран човек и много нам је значио. Верујем да га памте и сви они који су на путу за  Трест овде свраћали.
У атару овог села је шумовита планина Трест. Прошарана ливадама и бистрим потоцима, она је права оаза лепоте и чистог ваздуха. Са Треста се извози дрво за огрев и грађу. Многи на Трест одлазе у лов на дивље свиње и другу дивљач. Више од пола века на Тресту, сваког лета, таборују извиђачи. Ишло се некада и на Сабор Горана који се овде одржавао и на коме су учествовали, у програму, на сцени у шуми, познати естрадни уметници. Неки одлазе на планинарење или излете. Верујем да би, уз одређена улагања у пут, инфраструктуру и објекте, Трест могао много више да се користи за лов, одмор и планинарење. А сваког намерника на овом путу дочекује и испраћа манастир Витовница и бистра река. Тачно на пола пута од Витовнице до Треста је стара трешња. Нико не може пут да промаши.
У манастиру Витовница, своје последње године провео је отац Тадеј. Многи намерници и верници долазили су у манастир на поклоњење и да од оца Тадеја  паметну и мудру реч чују. Или да са његовом Светости, испод старе вињаге, седе и ћуте. И сада многи у манастир долазе. И песници млавски дођу да песму  изговоре и тако са манастиром и временом зборе.
Академски сликар Емило Костић на отварању своје изложбе у Витовници 1970.У пролеће 1971. године, била сам у Витовници са сликарима Емилом Костићем и Драганом Нецићем. Они су ту на  домак манастира правили скице за своје слике. Док сам стајала на пољани, испред манастира, преко брвна је дошао дечак, једанаест, дванаест година, с оклевањем пришао и стидљиво ми је дао букет пољског цвећа и отишао. Било је то прво планинско цвеће, плаве и љубичасте боје. То је поклон који никада нећу заборавити, као ни лик дечака чије име не знам. Запис о томе је песма Сусрет, која је штампана у мојој збирци Небо над огњиштем.

 


СУСРЕТ
Тај букет мали
Од пољског цвећа
Увек ме сећа
На месец април
Брвно на реци
На боје цвета
Дрхтај руке
И сјај очију
На радост највећу која се дала


Парафразираћу академика Драгана Недељковића, који скоро изрече мисао, да не нестају мали народи зато што су мали, већ зато што заборављају. Зато сам, још више, уверена, да ће Витовница трајати, јер није заборављена. Од својих мештана, Општине, Народног музеја из Пожаревца и посебно од Радета М. Обрадовића, који се прихватио да напише монографију села. Хвала му што ми је пружио могућност да и ја нешто кажем о овом селу и његовим људима на основу свог искуства и сазнања.

Погодака: 1000

Baneri