Blog Theme by PHP Website

Кратка биографија мога брата, Архимандрита, градитеља и духовника Оца Тадеја

Рођено име му је Штрбуљевић Тома, рођен је као прво дете, 19.10.1914. године, од оца Обрада и мајке Петрије, у земљорадничкој породици, село Витовница, општина Петровац на Млави. Рођен је као недоношче на вашару, свети Тома у Петровцу. Мајка Петрија и баба Марица биле су на вашару и ту је мајци позлило, одмах су отишле код пријатеља у Петровцу и ту се мајка породи. Дете је било и нису веровали да ће да преживи и зато су одмах звали попа да га крсти, јер наводно не ваља дете да умре некрштено. Поп је дошао и крстио дете, а кум је био домаћин и дао му име ТОМА. После крштења дете је прогледало и сви су били сретни што ће дете да преживи.
Одрастао је у селу поред мајке и бабе, јер је отац као борац Првог светског рата пао у немачко заробљеништво. У селу је завршио основну школу, али пошто био мали и слабуњав и није за тешке пољопривредне послове, отац га дао на абаџијски – кројачки занат у Петровцу, где је провео три године. После тога се запослио у Београду и ту је радио 6–7 година. Ту се разболео на плућима и лежао у болници на Бежанијској коси. Међутим, он је увидео да они не могу да лече, јер у то време није било лекова за плућа и зато је тражио да га пусте из болнице. Лекари су му рекли да он не може да живи без њих, а он је питао колико ја могу да живим без вас. Они су му рекли највише 4-5 година, он је онда рекао “доста ми је пустите ме”. Кад је напустио болницу, отишао је право у Миљков манастир, поред Мораве и ником није хтео да се јави, никоме. Ту су били већином руски свештеници који су му помогли да оздрави.
Кад је оздравио, хтео је да се замонаши, али зато му треба од оца благослов и зато се јавио оцу у село. Отац, чим је чуо за њега, одмах га довео кући у село и није хтео да му да благослов. Међутим, одмах су дошли свештеници из Миљковог манастира и из манастира Витовнице и замолили оца да му да благослов да се замонаши, отац је попустио и дао му благослов и тако се он замонашио. После тога, он је био у више манастира а ја знам кад је био у манастиру Раковица, тамо је учио живописну – сликарску школу.
1938. године патријарх га премешта у Пећку патријаршију, ту је био све до 1941, кад је почео рат и морао је да напусти манастир, јер је неки шиптар, који им је гарантовао безбедност, није више могао да им гарантује, а наводно Тадеју чак прете. Зато је он морао да напусти Пећку патријаршију и дошао је код оца, у село, са намером да се смести ту, у манастир Витовницу. Међутим, у манастиру старешина је био четнички командант, неки Мардарије и четници, уместо да мога брата приме у манастир, они га ухапсе и предају Немцима у Петровцу, наводно - он је руски агент. Међутим, мој отац је знао добро немачки и отишао је у Петровац, објаснио Немцима о чему се ради и тако га извукао из затвора. После тога, чуо сам да је био у манастиру Горњак, а где је све био за време рата не знам, јер он није волео да прича и да пише своју биографију.
После рата, патријарх, чини ми се Варнава, вратио је Тадеја у Пећку патријаршију и поставио га за старешину, али пошто су све зграде биле уништене, он је морао да почне са обновом. Поред прилога од верника, он је послао монахе по манастирима да скупљају прилоге, а да ли је било неких донација ја не знам, само знам да је он успео све то да обнови. Кад је све завршио и обновио, дошла је делегација из Београда да то види. Делегацију је предводио стари Петар Стамболић. Пошто су све прегледали и видели, сви су се захвалили и честитали, а нарочито Стамболић, али на крају Стамболић га је питао: “Добро, оче Тадеју, а зашто сте ви гласали против патријарха Германа?” - (јер све старешине манастира морали су да гласају за старог или новог патријарха). Тадеј је био изненађен и питао је Петра Стамболића - “Одакле вам та идеја, кад гласање је било тајно?!” - а он је одговорио: “Пријавили су вас свештеници из манастира Дечана код Германа”. И зато га је Герман цело време игнорисао. После извесног времена, патријарх Герман премешта Тадеја у манастир Хиландар, у Грчкој. Мој брат је познавао Хиландар, јер он је волео да обиђе све православне светиње широм света, тако је ишао више пута на Христов гроб, у Румунију, у Русију, а био је и у Енглеској и оданде је највише пара добио за градњу. У Хиландару био је око шест месеци, јер није могао да поднесе ту климу као плућни болесник и зато је замолио Грке да му дозволе да се врати у Србију. Повратком из Хиландара, дошао је у Браничевску и Подунавску епархију, пошто је познавао владику из Пожаревца и, пошто је имао године старости, замолио је владику да му додели службу у парохији, како би зарадио пара да доплати за пензију. Владика га је разумео и добио је парохију у Костолцу, Влашком Долу и ту је радио око две године. Чим је зарадио паре и уплатио за пензију, вратио се поново у манастир. Био је у Туману, Горњаку, Покајници али највише у манастиру Витовници у његовом родном месту.
С обзиром да је Тадеј, поред духовности био и велики градитељ владика га премештао где год је требало нешто да се гради. Тако је у Горњаку изградио бетонски мост преко Млаве и неке зграде, али највише је градио у манастиру Витовници, јер овај манастир је 1942. године запаљен од стране Немаца, тако да су све зграде изгореле до темеља, због четника који су ту боравили, истих оних што су хапсили мога брата. Они су се негде сукобили са Немцима и Немци, због тога, су запалили и опљачкали све зграде манастира.
Отац Тадеј је прво поправио управну зграду, која је зидана од камена и најмање је била оштећена, затим економску зграду за стоку и алат, после је сазидао зграду за раднике и госте, који долазе, која је доле имала велику трпезарију и кухињу, а горе собе за спавање. После тога, сазидао је једну палату са једанаест соба, велику трпезарију, кухињу и остале просторије и сазидао је још једну зграду за монахе са собама, трпезаријом и кухињом, намењену за монаштво.
Он је био велики ДУХОВНИК, то му је признао патријарх Павле, када су наступили заједно на БК телевизији, јер се они знају још са Косова, где су били на служби. Код њега је народ долазио из целе земље и чак и из иностранства. Кад су славе, ту су долазили аутобуси из свих крајева. Одасвуд је народ долазио. Онје парама, које је добијао од народа и верника, све ове зграде подигао, он је добијао паре и из иностранства. Ја сам га једном приликом возио из Смедерева у Витовницу и свратили смо у Пожаревац, код владике, да он узме пензију, а поред пензије добио је још четири коверта са девизама из иностранства, тако да је владика делимично знао његове приходе, сем оних које је лично примао.
На крају, он је спремио паре да уведе парно грејање у те зграде, али му је те паре неко узео. И на крају, пошто нису могли да га одвоје од народа, прозвали га ВРАЧЕМ и изоловали га од народа у Бачку Паланку, код неког Грубора, у приватној кући, који није дозвољавао верницима да га посете, тако да је тамо и умро, 13.4.2003. године. Сахрањен је у манастиру Витовница у његовом родном селу.
Ову кратку биографију о мом брату написао сам на основу онога што сам лично знао о њему, јер он није волео да прича о себи и да пише сам своју биографију.

ЛИЧНО
Брат Штрбуљевић – Симић Миливоје.

 

Погодака: 1879

Baneri