Blog Theme by PHP Website

Монаштво манастира Витовнице

Године 1619. игуман Нићифор, 1622. г игуман Ананије, године 1661. игуман Висарион, 1691. игуман Висарион 1733. г. игуман Данило. Поред поменутих игумана у историји манастира Витовнице, игумана Данила 1733– 1733, остаје празно време све до 1826. године. Године 1837, манастиром Витовница управља игуман Константин – Вујић. Године 1841 – 1844, игуман Исаије – Стошић. Године 1844 – 1851, игуман Стефан – Михајловић. Године 1851 – 1866, манастиром управља игуман хаџи Стефан – Бојовић, у манастиру је и умро 1875.г. Поред свештеног монаха манастиром су управљали и мирски свештеници у раздобљу 1842 – 1866.г, када је манастир био и парохијска црква, имена су: Милија Константиновић, Ефтимије Петровић, Никола Поповић, Илија Илић, Милорад Поповић, Јован Нешић, Милош Илић, Гаврило Поповић, Живко Илић, Ранко Поповић, Павле Јанковић и Милисав Георгијевић. По сачуваним подацима имена свештено – монаха на челу управе манастира Витовнице су оваква: Игуман Сава 1869. г, Игуман Јосиф 1872 – 1877.г, настојатељ Сава 1883.г, Игуман Максим 1886.г, Игуман Сава 1888.г, Игуман Методије 1875 – 1903.г, Архимандрит Никола 1903 – 1909.г, Синђел Дамаскин 1909 – 1911.г, Игуман Исаије 1911 – 1915.г, Јеромонах Михајло 1918 – 1921. г. После обнове браничевске епархије 1922. године, управа и старешине у манастиру Витовници су: године 1922, старешина манастира је јеромонах Пајсија – Поповић. Архимандрит Јувеналије 1923.г, братство архимандрит Пахомије, монах Андроник – Шубин 1924.г. Године 1924 јеромонах Мојсије – Бранковић старешина манастира, братство јеромонах Милентије – Раденковић 1925.г. јеромонах Силвестар – Спасић 1926.г. који је касније начинио убиство у манастиру Св. Петке и лишен свештеничког чина. Године 1927, старешина је јеромонах Павле – Панић, братство архимандрит Инокентије – Годунов 1930.г, јеромонах Димитрије – Хранисављевић 1931.г. године 1931 – 1934, старешина је јеромонах Димитрије – Хранисављевић, братство је Јерођакон Митрофан – Митић 1931.г. јерођакон Авакум – Божидаревић 1932.г, јеромонах Зосим – Ваљајев 1932. г, монах Јован – Талић 1932. г., јерођакон Георгије – Веселиновић 1933.г., монах Платон – Радовановић 1933.г., јеромонах Мирон – Лукић 1933.г., јеромонах Саватије – Крилов 1933.г. Године 1934, дужност старешине је вршио Игуман Лукијан – Бирчанин, његови заступници су били у два маха најпре синђел Серафим – Палајада, а затим синђел Павле – Панић, затим старешина манастира постаје игуман Никанор – Пујић 1935 г., братство је, јеромонах Милентије – Раденковић 1934. г., јеромонах Серафим – Живковић 1934.г., синђел Серафим – Палајада 1934г., јеромонах Саватије – Крилов 1934 г., јеромонах Мирон – Јовичић 1934. синђел Павле Панић 1934.г., Игуман Никанор – Пујић 1935.г., братство је, Иалирон – Веселиновић, јеромонах Прокопије – Ковачевић 1935 г., јеромонах Дамаскин – Дукин 1935 г., монах Василије – Лончаревић 1938 г, монах Варнава – Милошевић 1938. г, јеромонах Сава Марковић 1940.г, монах Виталије – Јанковић 1941 г, јерођакон Авакум – Момчиловић 1940 г. Авакума Момчиловића одводе Немци 1943. год. и стрељају. Старешина манастира 1941. постаје јеромонах Мардарије који је убијен од стране комуниста као и монах Сава и монах Хризостон. Јеромонах Пантелејмон– Врачевић 1941. г, јеромонах Михаило - Стојиљковић 1941 г, јеромонах Милентије – Пешић 1941 г, јеромонах Стеван – Божичковић 1941 г. Године 1947 – 1953, на челу манастира Витовница је био јеромонах Хризостом – Пајић, братство манастира је, јеромонах Климент – Лазић 1953 г, јеромонах Антоније – Илић – Ракић – 1953 г, монах Кирило – Вешковић 1954 г, монах Карион – Ивановић 1953 г. Нови стареши манастира Витовнице постаје јеромонах Стефан – Стевановић, братство је, јеромонах Климент – Лазић, јеромонах Пахомије – Марковић, јеромонах Антоније – Илић – Ракић. У манастиру Витовница накратко због недостатка монаха долазе две монахиње, и то Вера – Јовић и Гајанија – Босиоковић. Ова друга је 1959.г. враћена у матични манастир. Године 1959, за старешину манастира је постављен јеромонах Теодор – Арсић, који се касније 1972. године поново враћа у Витовницу, за његово се обнављају конаци, економија и манастир напредује у раду, братство манастира је било тада, јеромонах Василије – Грујић, јеромонах Лазар – Ранковић који је сада од септембра 2002. године, Игуман Витовнице, монах Макарије – Чолаковић и тада монахиња Марина – Милорадовић радила у манастирској кухињи, умрла у манастиру и сахрањена на манастирском гробљу. Игуман Тадеј – Штрбуловић је први пут на управу манастира дошао 1962. године и на њој остаје до марта 1972.г. По други пут се враћа у манастир Витовницу и стаје на чело манастира и на тој дужности је остао све до своје болести 2000. године, када под чудним околностима прелази у околину манастира Ковиљ. За његово доба манастир је постигао највећи степен изградње и напретка, у новије доба. По његовом одласку на дужности старешине се смењују игуман Данило кратко и привремено монаси братства. Сада је старешина манастира – архимандрит, Игуман Лазар Ранковић дипломирани теолог, 2007/2008. године. Новопостављени старе- шина манастира Витовница је протосинђел Артемије - Ранђеловић настојатељ манастира Витовнице архијерејско намесништво млав- ско, од дана 15. фебруара 2008. године, од стране Епископа Браничевског Игњатија.
Године 1999. на чело манастира постав- љен је Архимандрит Тадеј – Штрбуловић; братство манастира Витовнице је: јеромонах Нестор – Пандур, јеромонах Јован Јанковић, јеромонах Домитијан – Новић, монах Михајло – Биковић, монах Серафим – Тошић и монах Георгије – Моравић, балкански.
Извор Светог Јована код манастира ВитовницаПо одласку игумана Тадеја из манасти- ра, долази до рушења старог манастирског конака који је био сведок многих знаних догађаја везаних за манастир Витовницу. Био је под заштитом државе, а њега су срушили под неразјашњеним околностима,то јест празним обећањима политичара да ће изградити нови 2001. године.
Данас у порти манастира уз сами манастир, постоје: стари конак, као и нови вишеспратни конак, као и трећи који је подигнут на крају XX века. Податак који казује да је привреда и имовина манастира Витовнице била богата у периоду 1882. године је следећи: Манастир Витовница, са селима која су чинила парохију има око 4560 становника. Већ 1887. године, сва су села остала у парохији манастира Витовнице, сем села Мелнице и тада је парохија имала 1552 становника. Манастир је тада имао и своје непокретно имање, 45 дана орања – њиве, 32 косе ливаде – (1 коса је 22 ара земље), виноград 20 мотика – (1 мотика 8 ари), забран од 28 дана орања, 4 воденице, 1 механу. Вредност тадашње имовине манастира са овим непокретним имањем је износила 48.674 тадашњих динара. Манастир је тада био најбоље послован од свих манастира у свом и ширем окружењу. Имао је годишњи приход од 4 – 8000 динара у новцу. Многе ратове иза овог доба и честе пљачке и пустошења имовине манастир Витовница дочекује период у Другом светском рату, 1941 – 1945. године. Са имовним стањем: који чине знатни сточни фонд и посед од 28 хектара ораница, 18 хектара ливада, 6 хектара воћњака, пола хектара винограда, 1000 хектара шуме. Поред поменуте имовине манастир тада има и 12 зграда од тврдог материјала као и своје воденице на Витовници, и у селу Витовници сеоску манастирску механу, за одмор путника и трговаца. После пљачака Немаца у току рата, сточни фонд манастира је десеткован и све је било поарано и однето. Тешко је било сагледати муке тадашњих монаха како обнављају фонд стоке и стаје и сама попаљена коначишта. Да једно зло не иде само, манастир, доласком нове власти у држави Југославији, а тиме и у Млавски срез, манастир бива проглашен за историјски споменик, средње важности. Том одлуком и одлуком о аграрној реформи манастиру се одузимају непокретна имања, земља, шуме, ливаде и оставља само законски део земљишта. Најплоднија земља у самој долини Витовнице је подељена сељанима и то у трајно власништво. Воденице су такође прешле у руке мештана, а неке су небригом саме стале. Механа и зграда у селу су одузете и постале задружне. Данас, на почетку 2008. године манастир у селу Витовници, поседује 7 хектара обрадиве земље око манастира, 2 хектара шуме, део пашњака и мало ливада, као мањи виноград и воћњак. Манастир у својој порти на имању има и мањи пчелињак, који је имао око 80 кошница, али је сада смањен због болести пчела и сада о њему и даље брину вредни пчелари „Пчеларског Друштва Млава” из Петровца на Млави, који редовно обилазе пчелињак и мед се користи за потребе манастира, као и за послужење гостију који долазе у манастир у току године. Манастир је на крају XX века имао и своју мању економију са сточним фондом, трактором за обраду земље, нажалост, монаштво се смањило, и није имао ко да ради по одласку оца Тадеја и сада је то стало. На челу манастира сада је Архимандрит – Игуман – Лазар Ранковић, који је дипломирани теолог, са мањим братством. У самој близини манастира, у кањону речице Витовнице, степеништем се долази до извора лековите воде, званог „Христова вода.” У старом конаку постоји капела која прима мањи број верника и у њој се служи Божја служба – литургија у хладним зимским данима. У непосредној близини саме цркве, постоји мање гробље са надгробним споменицима умрлих монаха, а нешто даље гробље са већим бројем гробова. Међу монасима, на гробљу је сахрањена и монахиња Марина – Милорадовић. Уз саме зидине манастира нашао је свој вечни мир и Архимандрит Тадеј, 2003.г. У оквиру самог манастирског комплекса, издвојена је била и стара зграда прве Витовничке школе настале давне 1861. године. У манастиру је и зачето прво пчеларство у Млавском крају под управом игумана Витовничког Методија те давне 1897. г. Оно траје у континуитету до данас 2008.г. По записима у средњем веку, на просторима Браничева и Млаве, а и у самим манастирима Витовници, Благовештењу – Горњачком и Горњаку су се подвизавали монаси у народу знани као „Синајити”. Један од седам синајите без имена је и у гробу у порти манастира Витовнице сахрањен.
У оближњем манастиру Горњаку је био синајит Глигорије, а у Благовештењу Горњачком Данил – чудни синајит, Зосим у Туману, Мартирија у Рукумији и Николај у Нимнику. Остаци пећина и самих капелица на стенама изнад самог манастира „Успења Свете Богородице” – Витовнице, су неми сведоци тог доба, и самог процвата манастира. Имаше тада манастир Витовница и покретно благо, своју реликвију: Сребрну чашу – путир за причешћавање верника, рад кујунџије Луке из Ћипровца израђене 1662. године, која сеобом Срба и монаштва са ових простора заврши у ризници манастира Бешеново.
Радове, на санацији самог манастира и на рестаурацији извршио је седамдесетих година XX века, Завод за заштиту споменика из Крагујевца. Било је то последње што је у манастиру требало да се учини и да се градитељство сачува. Садашње стање самог манастира, унутрашњост фресака и самог крова, као и заштита од влаге и пукотина, траже хитне интервенције, јер манастир треба одржавати, да би нам остао као драгуљ и бисер духовности на понос Витовнице, Млаве, Браничева и Србије.
Садашњи Игуман манастира, Архи- мандрит Лазар – Ранковић, са својим малим братством, брине духовно о манастиру и чува оно што друге саградише и стекоше кроз векове.
На Витовничкој парохији, са селима Витовница, Мелница брине свештеник јереј, Лазар Лазић из Петровца.

Погодака: 1226

Baneri