Blog Theme by PHP Website

Кошење и жетва у Витовници

Витовничани имају наук да кажу „орање је тешко за волове, а кошење за људе”. Кад волови ору земљу они куну домаћина, а кад људи косе, куну „ђавола”, који је по њиховом веровању створио косу.
Кошење у овом селу и околини почиње око Видовдана, а завршава се после Петровдана. Косач са собом на кошење носи косу, брус, суд за воду, какву такву или крчаг, чекић и наковањ, на коме откива косу и брус којом је оштри. Обичај је у ливади или житу да први откос откоси домаћин или пак најстарији косац. Тако покошена трава коју моба покоси остане неколико дана да се осуши на сунцу. После се осушена трава преврће дрвеним и гвозденим вилама и суши се краће. Сено се купи вилама у мање навиљке, затим се пласти и преноси до места где је стожер или велики пласт сена.
Жетва се врши тек онда када је жито добро зрело, кад је зрно тврдо. На дан Светог Прокопија је обично почињала жетва и трајала до после Светог Илије. Српом се жњело жито, а има где се и косило косом. Рукохвати су се везивали у снопове и слагали се у трћаце или крстине. Има примера где су многи домаћини млатили жито моткама или су коњима око витла зрно чистили. То је било док у село не дође вршалица. После је било лакше, снопље се превозило на гувна и ту се жито вршалицом врло. Пшеница, јечам или овас су сакупљани у тежињаве џакове и ношени у стаје и амбаре, кошеве. Затим се жито туцало у ступама, а и у воденицама које су млеле кукуруз за проју, а пшеница је била ретка и то само за благ дан се од ње месила погача. Сада у ново доба има комбајна који жању кукуруз и пшеницу, а модерни млинови мељу брашно. У данима мобе за кошење ливада и жита жене и људи су певали многе песме, и призивали срећу и здравље и добар бирикет у пољу. На гумнима су се причале разне анегдоте из ратова или какве друге пошалице везане за време и село. Старије жене на прелима и мобама попевају старе изворне песме, а младеж се смеје бабама.
Када се пекла ракија, мирис комине је привлачио људе да дођу на казан и да пробају ракију или да отпевају коју песму са окићеном шубаром на глави и георгином на шубари. Често се на оваквим мобама зближавала младеж и тако су прављене свадбе и било је весеља. Рађала се љубав, деца и лепота и мирис села подно планине, покрај реке Витовнице. Сада се променило време и свега тога нема: неста жетве, мобе, жетелаца, песме сељачке низ путеве; и поред одласка младих у свет и прихватања нових модела живота, село је ипак напредно, са асфалтним путем и кривудавом реком Витовницом, на прагу овог XXI века.

Погодака: 1012

Baneri