Blog Theme by PHP Website

Обичаји Влаха на помани

Вечера на влашкој поманиДаљи рођаци, обичај је, покојника жале четрдесет дана, а ближњи и укућани целе године. Има случајева, ако је страдао или умро млад момак или пак девојка, њихови родитељи или ближа родбина носе црнину три године или до краја свог живота. Ујутру жене и родбина у прву зору, кад се и петлови оглашавају, почињу да запевају на влашком и наричу са именом умрлог и тако обзнанују село да је у кући умро неко од породице. Ујутру пре изгревања сунца, у кућу долазе четири здрава и јака човека, који су већ одређени да копају раку, пале свеће покојнику, доручкују и са чланом из куће крећу са прибором за копање на гробље, где се обележава место за раку. Рака се најпре кади и онда се приступа копању. У исто време одређени мушкарац одлази по барјаке у цркву, у манастир Витовницу и од старешине узима барјак, који се доноси у дом покојника и ставља се испред куће. Овај се барјак носи за време сахране покојника у поворци.На кућу се ујутру на црном, свиленом или сатенском платну исписује име умрлог као година рођења и дан смрти. Тај се барјак ставља на улазну капију или на зид куће у којој је покојник живео. Он ту остаје читаву годину дана. У кући се спрема храна за сахрану, зависно од дана, мрсна или посна храна. Мештани долазе око подне и пале свеће за покој душе умрлог и каде кадионицом покојника. Често се доноси и ракија или каква понуда коју намињу (немењују) такође покојнику и преко његовог сандука предају домаћици из куће. Око поподнева, у кућу стиже запрега са колима, а у новије време трактор и пред кућом се чека опевање покојника од стране свештеника, који долази и врши чинодејство (опело). Народ се окупља, крсти се и говори „Бог да му душу прости”, а свештеник чита „вечнаја памјат”. Укућани се такође опраштају приликом изношења мртваца из куће. Четири већ одређена човека, којима се о раме каче пешкири, износе покојника у сандуку и постављају на запрегу или на приколицу трактора и свештеник још једном чита краће опело. Затим се поворка креће ка гробљу следећим редом: Носилац барјака и крста иду на челу поворке, као и дрво, које је посечено или извађено из земље са жилама, а на њему су закачени сви дарови, које ће се на гробљу поделити као жал фамилији. Дрво је са гранама да би се на њега привезали сви дарови и кудељице вуне. Напред иде крстоноша, затим свештеник који на првој раскрсници зауставља поворку и очита неколико речи из опела. Затим иде запрега са телом у сандуку покојника, за њом ближа родбина сва у црнини, а иза њих остали мештани, пријатељи који су дошли на спровод покојника. Уколико поворка пролази преко реке и ако постоји мост са умрлим лицем се носи и даска у приколици и она се кади и на исту даску се ставља новац и намиње се речима да се умрлом плаћа прелаз преко реке. У исто време то обавља жена која је за то задужена, она заобилази целу поворку са кадионицом и поворка наставља пут. На самом гробљу је већ ископана рака и озидана и спремно чека да свештеник очита опелои окади раку, затим у њу баца стакло са вином. Чим се опело заврши, почиње опраштање најмилијих од покојника или покојнице, љуби му се рука и у руку ставља ситан новац за пут у “онај свет”. Гробари вренгијом спуштају сандук. који затварају поклопцем, у раку. Правило и обичај налажу да се сандук спусти и не помера више. Затим се покрај главе умрлог ставља у земљу гроба крст и воћка, која је обележје гроба. Гроб се затрпава земљом. Млађе дете на гробу служи кољиво које је справљено од жита. Сви узимају кољиво и бацају ситну земљу у гроб умрлог и још једном говоре речи „Бог да му душу прости”. Најближи који су радили, помагали око сахране узимају поклоне са воћке. Затим се позову сви учесници поворке да дођу на вечеру у кућу умрлог. У време док је поворка на гробљу, у кући умрлог послуга спрема столове, клупе и храну, коју ставља на столове и чека се долазак за вечеру, износе се тањири, кашике, виљушке и ножеви. Испред капије где је умрли живео, жена чека са кофом млаке воде и пешкиром, и сви који улазе у двориште куће покојника умивају трипут руке и бришу пешкиром, жена изговара име умрлог или умрле, а гости поново говоре „Бог да му душу прости”. Тако свако ко долази на вечеру мора опрати руке. Пре самог постављања вечере у кући свештеник чита молитву и спомиње име покојника. Ако је вечера мрсна, износи се пред госте свећа умрлог и глава од прасета, и крстуш колач, као и кољиво, а ако је посна храна, риба, бели лук, свећа, кољиво и крстуш колач од брашна. Таква храна и свећа прође кроз целу окупљену поред стола народну чељад, који стојећи одају још једном помен покојнику. Кад ово прође, неко од укућана или свештеник дају знак да се сви присутни прекрсте и да седну и вечерају. Вечера се окади кадионицом и тамјаном. Гробари седе на челу стола и они први ломе крстуш и први дају знак за вечеру. Затим се на столу пале свеће у бабицама и тако горе све време вечере. Бабице се стављају густо једна до друге и после вечере свако испред себе узима бабице и ставља у торбу и носи својој кући. Кад се вечера заврши неко даје знак и сви одједном устају и крећу кући. На столу је поред хране поређана и проја. На столовима остају само судови. Увек остаје одређен број људи за другу вечеру, као и за послугу која слуша на сахрани. После сахране умрлог, свако се вече или док траје дан, иде на гроб и окади се и положи цвеће на крст и то траје све до даће, четрдесетодневног помена. За сахрану умрлог се не зна за колико особа треба спремити ручак, ако је покојник био познат човек, или жена, или млад или млада, онда долази цело село на вечеру, спрема се јело у великим количинама.
Четрдесетодневни помен умрлог лица, спрема се на следећи начин:
Одређује се колико се глава треба спремити за помен, свака глава значи гомилу бабица што мора бити по броју, 44 бабице и 4 већа, 2 бушна и 2 небушена хлеба. Кад се умрлом даје 40 – дневни помен, онда се даје и ранијим умрлим из куће, као деди, баби, оцу, мајци, тако да се исто спрема и за њих. Свима се даје 44 комада бабица, плус 4, плус пиће, вино, ракија, сокови. Зато се и зове Влашка помана, јер се троше огромна новчана средства. Исто се спремају и торбе, које се пуне бабицама, као и 1 већа, у њу се стављају слаткиши и друге ситнице, торба мора бити пуна, уз њу иде и штап од лесковог дрвета, наводно да се умрли на оном свету одбрани од оних којима нису намењене помане – даће. Тако се најближој родбини и пријатељима даје по једна торба пуна ђаконија и хране. Полугодишњи помен на исти начин се понавља, како и одлазак на гробље, тако и сама вечера. Овом приликом намењује се и свечано одело, које прима најближи рођак, одело се поставља на кревет и намењује, кади, на кревету где је покојник лежао за живота. На годишњи помен са куће или капије умрлог скида се барјак и носи на гроб и ставља се на крст. Исто се понављају бабице, и торбе, само се сада поред хране, и поклона, повећавају се главе, гомила бабица и гости се позивају у истом броју. За једну поману, у просеку се спрема око 400 бабица, 20 комада већих колача од хлеба, уз проју, а коље се већа свиња или овца; долазе само позвани гости, фамилија, пријатељи и тако се вечера и обилази гроб умрлог, где сви пале свеће покојнику, а по правилу и обичају, укућани обично за годишњи помен постављају и камен на гробу покојника, као знак обележја умрлом.
Обичај је код мештана – Влаха у селу Витовници, да се сваке године на дан, у среду пред Ускрс, излази на гробље. Сва домаћинства тада посећују гробове својих најмилијих. Тада се спрема храна и на гробу се поставља и кади, пале се свеће и намењује се. Све је то уочи Великог четвртка сваке године, као дан мртвих код мештана села Витовнице у Млави.
Сви ови обреди и обичаји су се задржали до данас у Витовници.

Погодака: 1458

Baneri