Blog Theme by PHP Website

Душан Миљковић (1898 – 1941)

Инж. Душан МиљковићДушан Љ. Миљковић, родом је из села Витовнице, у близини Петровца на Млави. Рођен је 1898. године, одлази у свет и своје школовање наставља у Француској, где учи гимназију у месту Сен Жан. У том француском месту Миљковић учи Српску гимназију у Болијеу. Тамо је и матурирао. У Србију се враћа 1919. године.
Своје усавршавање наставља на Техничком факултету у Београду. По завршеном факултету и добијању стручне дипломе, добива запошљење у Грађевинском одсеку Области пожаревачке, са седиштем у Пожаревцу. Касније као обласни инжењер у својој струци добива шансу да 1928. године положи државни испит у Министарству грађевина, као специјалност за грађење гвоздених мостова. Своје прве послове у струци инжењера добива већ 1928. године, када се у селу Божевцу поставља камен темељац за нову школу. Својим радом је често био ангажован у градњи школских зграда у Пожаревачком округу.
Поред ових послова, инжењер Душан Миљковић, оставља свој траг и у изради планова, за урбанизам, па и скица Окружног здања у вароши Пожаревац 1930. године носи потпис инжењера Миљковића. Већ наредне 1931. године, градњом гвозденог моста на прузи између Пожаревца и Петровца, у месту Мало Црниће преко, речице отоке Орловаче, која је имала свој значај, јер се спајала са реком Млавом, инжењер Миљковић игра значајну стручну улогу, тако да је постављен за надзорног инжењера за извођење самих радова. По завршеним радовима, на крају 1931. године, мост је од стране комисије примљен, а руководилац градње Миљковић је похваљен за изузетно знање, стручност и ревност у својој струци.
Међу многим пословима, којима је руководио, треба споменути и градњу пројекта за водовод у Пољопривредној школи у Пожаревцу. Као инжењер у струци од стране Техничког одељка у Пожаревцу, вршио је дужност надзорног инжењера при градњи цркве у селу Великом Лаолу, у општини Петровац на Млави. Посебно треба истаћи његову племенитост као дародавца приликом освећења поменуте цркве августа месеца 1932. године, када у спомен на почившег оца Јована Миљковића, дарује  цркви прилог за Свету Тајну Причешћа, у износу од 2.500. динара. Због посла и обавеза, које струка носи, Душан Миљковић се оженио тек у својој 34. години живота. У  брак ступа 20. новембра 1832. године, са госпођицом Радмилом Првуловић, ћерком угледног занатлије Воје Првуловића, из Пожаревца, а свадбено славље одржано је у хотелу „Берза”, у Пожаревцу. Сам чин црквеног венчања обављен је у пожаревачкој Саборној цркви.
Већ 1937. године, инжењер Душан Љ. Миљковић, подноси оставку на рад у државној служби. Указом краљевског намесништва, а по предлогу министра грађевина,  његова писмена оставка је уважена. У моменту овог чина, када за њега престаје рад у државној служби, Душан Миљковић је био на месту техничког саветника V групе  и његово радно место је било у завичајној вароши, при среском Начелству у Петровцу на Млави. Живот је окончао трагично, у страховитој експлозији воза, која се  догодила дана 5. јуна 1941. године, у железничкој станици, код тврђаве, а страдало је преко 2.500 хиљаде људи.
За овај запис, користио сам текст Драгана Фелдића, под радним насловом „Технички Одељак у Пожаревцу и његови инжињери”, који је објављен у Зборнику радова Народног музеја Пожаревац „Виминацијум”, број 13–14/2003, на страницама, 199 – 209. Треба напоменути да је господин Драган Фелдић, врсни архитекта, који је својим писаним радом, отргао од заборава многа дела вредних људи и сведочанство о њиховом постојању сачувао за поколења. Овом приликом захваљујем се г. Драгану Фелдићу на љубазности да ми стави на увид своја проучавања и олакша ми труд на писању биографије инжењера Миљковића, веома знаменитог с аспекта  читавог простора средње Млаве.
Душан Миљковић, ђак пожаревачке гимназије одступао је са српском војском 1915. године захваљујући своме стрицу Станку Миљковићу, који је играо видну улогу у одлучивању ко ће ићи на школовање и где и који би требало да ступе у војску на служење војног кадра, јер се оскудевало у квалификованом људству, у смислу  образовања у то време. Стриц Душанов Станко Миљковић, заједно са Митром Сузићем, Драгомиром Прокићем, Драгутином Николићем, Радованом Нешићем и Драгомиром Давидовићем, био је један од најодговорнијих за оба питања - где ће који од гимназијалаца студирати. Они су одлучивали о свему. Станко је одлучио да  његов синовац студира технику и тако је било. Сваком из групе студената пружена је помоћ код уписа одговарајућег факултета и добијања стипендије, која је износила  150 лира месечно, с обзиром да су упућени у Рим на школовање. Душан Миљковић, према писаним документиГроб Душана Миљковића на старом пожсревачком гробљума, брзо се снашао и научио језик благодарећи солидном знању латинског и француског језика, које је донео из пожаревачке гимназије. Поред осталих активности, студент Душан Миљковић се видно истакао приликом обнове хора „Обилић” и образовању једног фудбалског тима. Душан Миљковић 17. маја 1917. године прелази да студира у Поатије Клермоферан и тамо је свесрдно помагао у оснивању Комитет за помагање заробљених и интернираних студената.
У својим успоменама оставио је запис о времену када се одступало преко Албаније у коме дословце пише:
„Лица наших војника изгледају много горе него ли туберкулозни болесници уочи смрти: очи су им угаснуле и утониле у главу, образи дубоко упали, не смеју, се не плачу, не туже се ништа, само кажу “Хлеба, Хлеба”.
(Јужни преглед 1938 – стр. 142).
Ово је само део објављеног чланка. Душан Миљковић умро је у болници у Београду 10. јула 1941. године. Званични извештај – узрок смрти = поломљена ребра, повређен грудни кош, апсолутна контузија тела – приликом експлозије на железничкој станици у Смедереву.
МКУ СВ 608/41.

Погодака: 993

Baneri